Aromatični potaž od bundeve

 

Večeras sam solo. Odnosno beba i ja smo solo, a to je skoro kao da sam sama. Kad prođu grčevi, počinje tiho veče. Došla sam iz šetnje u kojoj sam se prijatno smrzla i ogladnela i sad želim nešto zdravo i ukusno što može da me ugreje. Odmah mi je kroz glavu prošla misao o mirišljavoj bundevi u frižideru. Još po koji aromatični sastojak koji imam kod kuće i magija može da počne!

Potrebno je:

  • oko 300g rendane bundeve
  • jedan manji batat (sladak narandžast krompir)
  • glavica crnog luka
  • čen belog luka
  • 1-2 šargarepe
  • koren đumbira
  • kari
  • muskatni oraščić
  • jedan limun
  • jedna pomorandža
  • kockica putera
  • so

Prvo se na puteru kratko proprže crni i beli luk, tek toliko da luk dobije staklast izgled. Obično biram Prezident puter, on mi nekako ima najpuniji ukus. Zatim se doda rendana bundeva i sitno iseckana šargarepa, na koje se renda đumbir (oko centimetar ili dva, po ukusu) i pospe se karijem (slobodno opustite ruku kad dodajete kari, ukoliko volite taj dašak istoka u jelima), i sve se to zajedno dinsta svega nekoliko minuta, dok se otpuste svi sokovi. Potom se nalije vodom (oko 750ml) u koju se ubaci tanko narezan batat i kuva se još desetak minuta, tek koliko je potrebno krompiru da se skuva. Zato ga uvek sečem što tanje i sitnije kako bi se brzo skuvao, a svi sastojci koji prosto odišu zdravljem sačuvali što više vitamina. Kad voda počne da vri, narenda se kora jednog limuna i jedne pomorandže, koji ovom jelu daju predivan citrusni miris, i dodaje se muskatnog oraščića po ukusu, koji upotpunjuje ovaj izvanredan vatromet ukusa. I naravno, ne zaboravimo so!

Kada je čorba gotova, štapnim mikserom izmiksamo sastojke da dobijemo potaž. Služi se uz kašiku pavlake koju dodajemo direktno u tanjir i krutone koje volim da napravim sama od starog hleba proprženog na malo putera. Što je vrlo važno, sve ovo je gotovo za manje od pola sata!

Bilo je toliko dobro, da sam pojela puna tri tanjira! Ali ovo je lagano i zdravo jelo, tako da nema bojazni za liniju. 😉

Topla kupka, čaša dobrog vina, meko ćebe, lagana muzika i noć može da počne!

Zar nije divno biti mama?!

Advertisements

Budi uvek svoja – unikatni venčići od cveća

Danas, kada nas sa svih strana pritiskaju da se ponašamo kao klonovi, dosledno pratimo modne trendove kako ne bismo okrutno bili izopšteni iz društva, veoma je teško izdvojiti se, ostati svoj, a istovremeno biti šik. Prelepe mlade devojke pred kojima su mature, svadbe i različite glamurozne proslave, iz godine u godinu sve su pregorelije od prekomerne upotrebe solarijuma, uništenog lica od prekomerne upotrebe kojekakve šminke, uništene kose peglanjem…

A kada se pojave na nekom od tih glamuroznih događaja, sve su iste, utope se u masu i džaba truda i uludo potrošenog novca.

Moja rođena sestra je prošle godine završila srednju školu. Naravno da smo svi bili uzbuđeni zbog njene mature. Od moje je prošlo bezmalo osam godina, potpuno sam ispala iz tog fazona i jedva sam čekala da vidim sve te divne haljine i frizure, izvor mladosti koja blista na jednom mestu. Ono što me je dočekalo, bilo je potpuno poražavajuće i razočaravajuće, nije bilo devojke koja bi me oduševila, za koju bih sa iskrenim divljenjem rekla „wow, boginja!“, a u pitanju je bila najbrojnija novosadska srednja škola.

Da budem svoja na prvom mestu!

Sestrica je inače veoma specifičnog karaktera i već godinama uspeva da bude u nekom svom fazonu, da ne prati slepo trendove svih vrsta, pa je u tom maniru želela da proslavi i svoju maturu. Haljinu je sama sebi dizajnirala (možda i nije baš skroz po mom ukusu, ali joj je divno stajala i ona je baš takvu želela, a to je najbitnije!), tamnozeleni saten sa malo čipkanih detalja. Prirodno ima divne lokne koje je samo trebalo naglasiti, a za šminku se pobrinula naša draga Dragana Grbić, D make up, koju sam već više puta hvalila, i hvaliću je još mnogo jer to zaista zaslužuje! Njene radove možete pogledati na sledećoj stranici.

Šumska vila

Dosetile smo se da bi uz haljinu te boje savršeno pristajala tematika šumske vile u kojoj se sestra totalno prepoznala i voila, tu na scenu stupam ja! Jupi, dočekala sam svojih pet minuta! Dobila sam zadatak da joj napravim cvetni venac za glavu i narukvicu. Uživala sam! Neću da budem  lažno skromna, i sad kad gledam fotografije uživam i smatram ovaj poduhvat svojim remek delom!

I što je još važnije, sestra je zaista bila jedinstvena po svojim modnim detaljima!

Bilo je dve ili tri devojke koje su imale venčiće velikih modnih brendova poput H&M, ali oni, realno, nisu ni upola ovako bogati i jedinstveni.

Venčić od cvetića

Za izradu ovih ukrasa potrebno je:

  • mnogoooo različitog veštačkog cveća (koje sam nabavila na nekoliko različitih mesta)
  • cvećarska žica
  • čipkana traka
  • topli pištolj za lepak
  • kreativnost i mašta
  • i mnogo, mnogo strpljenja i ljubavi.

 

Ovakvi ukrasi lep su modni dodatak i maturantkinjama, i mladama, kumama, ali mogu se praviti i za bebe, devojčice, ili za drugarice koje proslavljaju devojačko veče, pa čak i kao rekvizit na fotografisanjima modnih editorijala ili slično.
Ukoliko pak mislite da same ne možete napraviti svoj cvetni ukras iz snova, kontaktirajte me na mojoj Facebook stranici Sovica mudrica, biće mi zadovoljstvo da doprinesem tome da se osetite poput princeze ili vile!

Budite uvek lepe, nasmejane, srećne i pre svega svoje!

 

Kako farbati Uskršnja jaja uz pomoć malih spadala

Farbanje jaja bila mi je jedna od omiljenih prazničnih aktivnosti u detinjstvu, uz kićenje jelke naravno. Što sam postajala starija, to su i ovi praznični običaji za mene bili sve veća obaveza, a sve manje zadovoljstvo. Odlučila sam da je došlo vreme da se stvari promene i vrate na staro!

Čovek bi pomislio da je farbanje jaja vrlo prosta stvar, ali po meni, to je skoro pa nauka. Ili filozofija. Nešto o čemu treba dobro promisliti, pre delanja. S obzirom na to da sam sad i mama dvogodišnje devojčice, shvatila sam da se ipak moram upustiti u eksperimentisanje, i evo mojih zaključaka:

  1. Deci su praznici poseban doživljaj! Uključite ih u što više prazničnih aktivnosti i običaja. To će im biti jedne od najlepših uspomena na detinjstvo!
  2. Sve što radite sa decom, pretvorite u zabavu i igru. Tada nema mesta nervozi i sekiraciji. Perfekcionizam ostavite za neki drugi put.
  3. Prilagodite svoje ideje i zamisli uzrastu i senzibilitetu deteta. Improvzacija, i samo imrpovizacija!
  4. Pripremite sve što možete unapred, onda se zajedno sa decom prepustite uživanju, mašti i kreativnosti!

Kada je farbanje jaja u pitanju, u mom slučaju je to konkretno izgledalo ovako:

Odabir tehnike

Isprobala sam nekoliko. I ono što odgovara mom senzibilitetu i zadovoljava moje kreativne prohteve, na primer dekupaž, ali i ono u čemu može da uživa i moja princeza, kao na primer bojenje gel bojama u kesi, farbanje temperama, ili lepljenje sličica na jaja ofarbana na klasičan način. Za svakog po nešto!

Priprema materijala

Jaja sam skuvala rano ujutru. Moja za dekupaž sam izbelela i verovali ili ne, uspelo je. Odokativno sam usula u šerpu pola vode, pola sirćeta, malo soli (kažu da so doprinosi manjem pucanju jaja u toku kuvanja), malo sode bikarbone i naravno posvećenje vodice, jer valja Uskršnja jaja farbati pre svega zbog proslave i simbolike najvećeg hrišćanskog praznika, pa tek onda brinuti o estetici. Jaja sam kuvala na slabijoj vatri da ne pucaju. Posle toga sam sunđerom pod mlazom mlake vode blago trljala i skinula preostalu boju i eto divnih belih jaja! Samo, ovako kuvana jaja su krta, pa nežno s njima. Motive sa salveta za dekupaž sam unapred iseckala i sve je spremno za veliko finale.

Jaja koja su pukla u kuvanju sam ofarbala klasičnom crvenom farbom za jaja iz grčkih manastira, kupljenom u crkvi.  Na njoj piše da je netoksična, pa ko veli, valjda neće škoditi što su pukla. Kasnije smo se s njima igrale gliterom u tubi i stvarale čudesa.

Ostala jaja  sam prohladila da budu mlaka i tad smo se Malena i ja prepustile kreativnom zanosu!

Farbanje i ukrašavanje jaja

Gel tehnika

Ove gel boje su moderno rečeno majka za farbanje jaja. Sve može bit gotovo za 15 minuta, a ništa lakše. Postoji nekoliko vrsta ovih boja koje daju različit efekat, na primer sedefasta sjaj, mramorni izgled ili šljokice. Kesice sa bojom se na nekoliko minuta potope u vruću vodu i boja je spremna za upotrebu. Ja sam koristila kesice za zamrzivač. U njih ukapate par kapi boje i ubacite jaje, zatim kesom trljate jaje dok se boja ne nanese ravnomerno. Svako dete to može da radi, neko bolje, neko malo lošije, ali im je zabavno, a vi posle dovršite posao, popravite ako baš želite. I moja mala je sa zadovoljstvom trljala jaje i birala koju ćemo boju sledeću upotrebiti. Divota! Jedina mana ovakvog farbanja su nekvalitetne boje koje kasnije prilikom ljušćenja ostaju na prstima i belancu, ali to je kompromis za brzinu i uživanje dece.

Tempera

Ih, uživanja, ali i nereda! Odaberite kutak u kući koji može malo da se umaže i zaprlja. Mi smo izabrale terasu jer je dan bio lep i topao, a zatim i sto u dnevnoj sobi jer je dovoljno porstran, a okolo nema nameštaja koji može umazati četkicom. Folijom (čitaj velikom kesom) sam zaštitla sto, keceljicom njenu odeću, boje joj istisnula na paletu i pustila je da mulja i boji kako joj je drago. I baš se unela, posle je nastavila na papiru. Deca umaju baš da zavole četkicu!

Sličice

Ima li šta lakše od leplkjenja sličica na jaja?! Tu greške nema i deca do mile volje mogu da lepe i lepe. Čak i po dve ili tri sličice na jedno jaje. Dobro, nađe se po koja sličica i na ormaru ili parketu, ali to posle mama zguli. 😉

Gliter gel u tubi

Ovo je obična glupost, osim ako ne nađete negde neke kvalitetnije proizvode, ali uz malo mašte i volje, ipak možete dobiti lep efektat. Što je još važnije, deci se sviđa. Umoče prstić u gel i šaraju po jajetu!

 

Dekupaž

Dekupaž smiruje živce i opušta. Tome se prepustite uveče ili popodne posle napornog dana. Tati preputite ulogu dadilje, a vi se opustite i ispoljite svoju kreativnost! Kao što sam već napomenula, jaja sam uz pomoć sirćeta izbelila i takvim jajima lako pristaje svaki motiv. Salveta se razdeli na slojeve, koristi se samo onaj poslednji gornji sloj sa štampom, motiv se iseče i bomoću belanceta lepi na jaje. Belance se blago umuti, da ne bude ljigavo, već malo penušavo. Koristite neku mekšu četkicu. U hobi radnjama postoje baš četkice za dekupaž tehniku, nisu naročito skupe pa ih možete priuštiti sebi. Mesto gde će se motiv sa salvete lepiti se može prvo premazati vrlo tankim slojem belanca kako bi se motiv lakše zalepio, i zatim se nežnim pokretima četkice salveta premazuje od sredine ka krajevima da se istisne vazduh, ali se mora paziti jer je salveta tanka pa tako vlažna lako i puca. Treba naći meru između jačine i brzine pokreta i količine belanca na četkici, ali i to posle nekoliko komada postaje rutina. Ova jaja se ne premazuju uljem kasnije radi sjaja. I savetujem da radite deo po deo jajeta, a da ga u međuvremenu ostavljate da se osuši kako vam se ne bi salveta na jednoj strani jajeta pokidala dok lepite na drugu stranu drugi motiv. Ja sam uživala, uživajte i vi!

Eto nekoliko ideja kako da farbate jaja sa svojm decom, a vi odaberite ono što vam se najviše sviđa. Ako ste isprobali nešto drugo i pokazalo vam se dobro, podelite s nama ostalima u komentaru ispod teksta. I ne zaboravite, poenta svega jeste da i vi i deca uživate! A ako vam do kraja baš sva jaja propadnu, ne brinite, pijace su prepune gotovih ofarbanih jaja, i smatrajte da je novac koji ste potrošili na materijal, uložen u dečiju sreću i lepe trenutke koji se pamte čitav život! Mnogo bolje nego kad platite igraonicu, zar ne?!

Ja uvek kažem, divno je biti mama!

Ideja za dekoraciju

Misija: Odvikavanje od pelena; dan 1.

Najupečatljiviji utisak nakon prvog dana odvikavanja od pelena – ugazila sam u govance u sopstvenom divnom čistom hodniku!!! Ali, pre toga…


beba na noni

Kada stigne leto, s letom stigne i manija odvikavanja dece od pelena. Samo što ja to do sad nikad nisam primetila jer me ta problematika nije doticala. Međutim, proteklih mesec dana mi je gde god se okrenem iskakao neki savet, predlog ili iskustvo u vezi sa „skidanjem pelena“ (počinjem da verujem da nas svemoćni Google u opasnoj meri špijunira i ko zna šta sve zna o nama i šta radi s tim podacima). Facebook, i internet uopšte, preplavljeni su brojnim savetima na ovu temu. Naišla sam i na stare novine sa iskustvima majki koje su uspešno ispunile ovu misiju. Čak su i komšije iz ulaza pričale na tu temu dok su nam se deca igrala na igralištu. Postalo mi je jasno – univerzum mi šalje znake da je došlo i naše vreme. Malena ima godinu i po dana, leto je, ja sam na godišnjem odmoru. Šta još čekamo!

Odlučila sam da u misiju krećemo od ponedeljka. Taj po nedeljak ti uvek daje bar malo dodatnog prostora za psihičku pripremu. E sad, ponedeljak je svanuo, vrućina nas je oblila čim smo otvorili oči, u stvari, vrućinom smo obliveni bili celu noć, ali to shvatiš tek kad se probudiš. Odlučila sam da bi bilo jako pametno da taj dan provedemo na plaži, što znači, odlažemo bespelenaštvo za sutra! Jeeee! Dobila sam još jedan dan! 😀

U utorak više nema izgovora. Objasnila sam Malenoj da je konačno došao dan o kom sam joj nedeljama pričala, da ona postaje velika cura, a one ne nose pelene nego piške u nošu. Pametnica moja, kad me pogleda onim njenim okurdama, tačno vidiš da te sve razume. Nošu smo kupile dve nedelje ranije, ona ju je sama izabrala, žuta sa kornjačom, mnogo slatka. Probala sam više puta ranije da joj skinem pelenu i stavim je da sedi kratko na noši kako bi skapirala za šta služi, a ne da trpa noge u nju kao što joj je padalo na pamet. Pripremala sam je i pričama za laku noć o deci koja prvo piške i kake u gaće, pa su zbog toga mnogo smrdljivi i prljavi i niko neće da se druži s njima da bi se na kraju preobratila u divnu i pametnu decu koja sve obavljaju poput odraslih. Delovalo je da nema nikakvih prepreka na našem putu, da je sve jasno. Samo treba da pratim njen ritam i da noša bude u pripravnosti. I bile smo obe u pripravnosti, ubrzo posle doručka sam ugledala čuvenu facu za obavljanje nužde broj 2. Pritrčala sam s nošom u rukama i brzo skinula gaćice, ali šteta je već bila načinjena…

A da, gaćice. Dobila je pakovanje od četiri komada još kad se rodila. Biće dosta za prvi dan, ostale ćemo kupiti u toku dana. U početku ću ih prati svako veče da sutradan budu spremne za upotrebu. Aha, kako da ne. Ovim tempom, ostajemo bez veša za koji sat! Pranje na ruke mi ne gine. Napravila sam podsetnik s alarmom: sutra kupiti gomilu gaćica u najmanjoj veličini koja postoji!

Noša mi je postala uzrečica, o njoj pričam neprestano, sama sebi sam više dosadna. Džaba! Posle pola sata gledam kako Malena čuči i oko nje se razliva barica. Pritrčavam s nošom i ponovo sve objašnjavam, ona pevuši i igra se, mene i moju dobro uvežbanu žvaku ignoriše. U tom slučaju, draga gospođice, bićeš malo mokra pa se možda manje budeš pravila luda kad počne da hladi. Onda mi na pamet padaju raznorazne infekcije i upale i odustajem od ove pretnje.

Još jednom u toku dana vidim crvenu facu s izrogačenim očima i dotrčavam, poput bejzbol igrača nošom hvatam braon lopticu u letu i sva srećna odlazim u kupatilo da sve počistim. S osmehom na licu pričam Mužiću da smo uspeli, kad osetim nešto meko pod svojom papučom. Tad ugledam restlove velike nužde svuda po hodniku! Bokte, kako toliko toga stane u ovo malecno dete?!

Statistika prvog dana: 4 puta piškila, 2 puta kakila, a samo pola jedne nužde je završilo u noši, i to manje više na silu. Nisu vredeli ni podsticaji u vidu aplauza i poljubaca, tepanja i izigravanja klovna, niti čokoladne dražeje koje obožava i koje su trebale biti nagrada za uspeh, ni sve priče i objašnjavanja. Nije bilo ni naznake da ima nameru da ikada pokaže na nošu ili makar da joj priđe blizu.

potty_in_the_usa_why_were_slow_to_the_toilet

Neke mame rekoše da su deca uspela nakon tri dana, neke da im je trebalo pet do sedam dana, jedna je pomenula tri nedelje… Znači nema pravila. Zavisi od deteta, ali i od toga koliko su čvrsti mamini živci. Nazad nema! Krenule smo radikalnom metodom i mora biti rezultata, kad-tad. Ne poznajem nijednog svog vršnjaka koji nosi pelene, tako da… Ali neću valjda ceo svoj godišnji odmor da provedem perući gaće i ribajući podove?! Dete, imaj milosti!

 

Fotografije preuzete sa:
http://www.salon.com/2010/07/09/extreme_potty_training/
http://crassparenting.com/category/babies-2/

Dan 365. – Kad princeza slavi prvi rođendan!

sovica mudrica prvi rođendan

Nekada sam podsmešljivo komentarisala roditelje koji od dečijeg rođendana prave bal. Milion gostiju, kao da je svadba, pa restoran, pa muzika, pa specijalni efekti, slatki sto, dekoracija, šminka i frizura, a kao vrhunac – mama i beba isto obučene! Koji kičeraj! Ali kad sam saznala da ću roditi devojčicu, moji stavovi se naglo menjaju. Ipak je ona moja princeza (koji kliše, fuuuj)! Naša proslava je podrazumevala dobar deo pobrojanog. A počela sam potajno da je planiram čim sam stigla iz porodilišta.

Spremna za bal!

Spremna za bal!

  1. Vrsta proslave i prostor.

    Na svu sreću zdrav razum i finansijski momenat su pobedili iracionalne zamisli poludele mlade majke, pa nismo pravili još jednu svadbu. Ali naša najuža porodica i prijatelji broje pedesetak duša – nije malo! Što kaže narodna mudrost: kad čeljad nisu besna, kuća nije tesna. Doduše, naš stan jeste, pretesan. Zato smo se odlučili za igraonicu. A muzika – dečije pesmice s Youtube-a, šta ćeš jeftinije i prigodnije.

  2. Ketering i dekoracija.

    U Srbiji, ako se na slavlju dobro ne nakrka i ne napije, onda proslava nije bila dobra. Zato smo o tom momentu posebno poveli računa, iako je termin proslave podrazumevao vreme između ručka i večere kad realno niko nije gladan. Dobro je da smo vodili računa, jer se sve pojelo, kao vihor gladi da je prohujao! Možda zato što je sve bilo jako ukusno, a za to imam zahvaliti svojoj srednjoškolskoj drugarici i prvom poslovnom partneru, odmah po izlasku iz srednje škole, Milani Mašić, i njenoj radionici peciva i slatkiša Homemade with love! Kad smo bile mlađe i luđe, mislile smo da treba da pišemo i štampamo omladinski list. Onda sam ja shvatila da sam mnogo bolja kao prosvetni jadnik, a ona kao teta s keceljom i oklagijom, i eto nas u stvarnom životu!

    Mmmm... samo deo sjajnog Milaninog asortimana!

    Mmmm… samo deo sjajnog Milaninog asortimana!

    Uprkos svemu, slatki sto za prvi rođendan je bio nezaobilazan! Bilo je crći il’ pući, al’ slatki sto moram imati. Pošto sam se nakon saobraćajke uoči krštenja (zbog žurbe i frke oko pripreme posluženja) zarekla da više ništa za velike proslave neću sama da pravim, prepustila sam slatkiše Veri iz novosadske Vanilice, i naravno da se ni ovaj put nisam pokajala! Žena s prefinjenim ukusom i magijom u rukama. Rezulatat – prste da poližeš, a žao ti da pipneš da pokvariš! Mada, na samom kraju to sa slatkim stolom i nije ispalo onako kako sam zamislila, jer nisam slušala sebe, već animatorke iz igraonice, pa smo torte sklonili u frižider, a ostatak slatkiša poređali na sto i naravno da su nestali mnogo pre nego što je bilo vreme za duvanje svećica. Tako da nemam ni fotografiju kompletnog slatkog stola.
    Što se dekoracije tiče, imala sam više sreće nego pameti. Osvojila sam je u jednoj nagradnoj igri na Facebook-u! Jednom i ja da imam sreće u tim igrama. Ljudi iz studija Bflower su zaista divni. Uradili su sve onako kako sam zamislila, neprigovarajući zbog milijardu mojih sugestija, i poštovali vremenski rok, što mi je bilo izuzetno važno, a nije baš čest slučaj u ovom ludom vremenu. Glavni motiv rođendana – sova, naravno, šta ste očekivali!

    Sovice su zakon!

    Sovice su zakon!

  3. Šminka i frizura.

    Što se frizure tiče, u poslednje vreme sam sama sebi najbolji majstor i bolje se feniram od bilo kog frizera. Šta ćeš, praksa je čudo. Ali zato šminku nisam prepustila slučaju! Neki bi rekli da je profesionalno šminkanje preterivanje kad je u pitanju dečiji rođendan, ali meni je druženje sa Draganom Grbić neprocenjivo iskustvo! Svaki put učini da izgledam i da se osećam kao top model, i žao mi je što češće ne nalazim povod i priliku da se tako udesim. Devojka zaista ume! Mrzim kad listam fotografije radova šminkera i svaki na isti fazon. Još gore kad vidim da isti šminker šminka mladu, kumu, mamu, sestre, drugarice i sve iste! Dragana se kod mene nijednom nije ponovila, ma ni približno. A o kvalitetu i da ne govorim. Sutradan nakon proslave smo imali zakazano profesionalno fotografisanje i šminku nisam skinula pre spavanja. Sutradan je sve bilo na svom mestu, a to nije prvi put da to radim.

    Dragana, ruke ti se pozlatile!

    Dragana, ruke ti se pozlatile!

  4. Za moj stajling se pobrinuo…

    Dobro, jeste kičerica i snobizam i pomodarstvo, ali briga me je, Malena i ja smo bile obučene na isti fazon, i to u moje kreacije! Baš sam ponosna na sebe! Fotografkinja me je pitala da li su to haljine nekog popularnog beogradskog kreatora – e nisu, moje su i još su bolje! Zahvaljujem se divnim devojkama iz butika Kokonat u Novom Sadu koje su imale strpljenja da saslušaju sve moje instrukcije, iščitaju moje škrabotine od skica, i moju zamisao sprovedu u delo. Moja devojčica je zaista izgledala kao princeza! Jeste da smo u poslednjem trenutku morale prepravljati dimenzije haljine, ali važno je da je sve bilo završeno na vreme i da nismo zakasnili na sopstvenu proslavu. A kakve bi to pripreme bile bez malo stresa! Nije to taj filing… Naravno da je bilo još mnogo toga što sam radila u poslednjem trenutku, pa sam tako traku za kosu sa cvetom za Malenu i broš za moju haljinu pravila do 2 sata noć pred rođendan. Zato su i ispali ekstra!

    Mama i ćerka, prvi rođendan     Mama i beba, prvi rođendan

    traka za bebu i broš

I tako… Nije bilo pompezno i veliko uz predjelo, čorbu, sarmu i pečenje i orkestar od minimum šest članova, ali je bilo lepo, odmereno, pomalo šik, u stvari, baš onako kako sam i zamišljala! Samo naporno, baš naporno. A pitanje je da li bi baš sve tako i bilo da nije bilo mog Dragog Mužića koji je iz fore odigrao neki suludi tiket jednog vikenda na kafi s društvom i da taj tiket nije postao dobitni tiket! Ponekad i Fortuna mora malo da umeša svoje prste! 😉

Divno je biti mama princeze!

Još jednom se od srca zahvaljujem:
Milani Mašić i radionici peciva Homemade – with love,
Vanilica Novi Sad,
studiju za dizajn i dekoraciju Bflower,
Dragani Grbić D Make Up,
i devojkama iz butika Kokonat.

Dan 337. San – šta je to?

San je precenjena kategorija

San je precenjena kategorija

Nespavanje pre nespavanja

Prošlo je mnogo mnogo vremena otkako sam poslednji put spavala celu noć i ujutru se sama probudila. Upravo je spavanje, ili bolje rečeno nespavanje jedna od stvari koja najviše plaši buduće roditelje. Nisam znala da nespavanje počinje mnogo pre samog porođaja, i da traje narednih xy godina.

Moja omiljena poza za spavanje je na stomaku. Prvo što mi je oduzeto već posle prvih nekoliko meseci trudnoće, čim je stomak počeo da raste. Čak i da ti doktor kaže da možeš da spavaš tako, teška je tripčina, kao da u samom startu pokušavaš da ugušiš sopstveno dete.

Sledeća muka je počela negde u sedmom mesecu. Baš sam visoko nosila bebu i svi organi su mi bili baš zbijeni, pa sam počela strašno da hrčem. Kad kažem strašno, mislim baš STRAŠNO! Toliko da sam samu sebe budila više puta u toku noći. Moj jadni Muž nije ni spavao. Dešavalo se da se probudim usred noći, krevet pored mene prazan, vrata od sobe zatvorena. Odem u dnevnu sobu, on čovek od dva metra sklupčan na kauču sa čepićima u ušima i širom otvorenih očiju, kaže: „Čujem te i kroz zatvorena vrata!“.

U devetom mesecu sam se budila svakih sat vremena i trčala da ispraznim bešiku. Kad me nije to mučilo, mučio me je nesnosan svrab po celom telu čiji uzrok doktori nisu mogli da utvrde. Jedino što su umeli da kažu jeste da ću se uskoro poroditi i da mi hormoni divljaju. Kao da to i sama nisam znala. Leka nije bilo. Mislila sam da ću iz kože svoje izaći. Jedva sam čekala porođaj!

E pa daaaa! Spavala sam neposredno posle porođaja! Ona anestezija kao da je bila za konje, tako je delovala na mene. Spavala sam ceo dan i bilo mi je divno! Samo sklopim oči i utonem u san. I kad se probudim budem budna nekoliko minuta, malo promenim položaj, koliko su bolovi rane koja se hladi omogućavali, i zaspim u sekundi. Moje cimerke nisu spavale – još sam hrkala! 😀 Od tada često pomislim kako bi dobro bilo da se nekako dokopam neke anestezije samo na jedan dan.

Prva noć kod kuće s bebom

Pravo nespavanje počinje kad smo došle kući iz porodilišta. Prva noć je bila ogroman šok i za mene i za Mužića. Pošto se moj porođaj na kraju završio carskim rezom, bila sam pošteđena baby frendly  programa, samo su mi donosili Malenu na podoj na svaka tri sata danju, noću smo spavale onoliko koliko su nam bebe iz susednih soba dopuštale. Zato je prva noć kod kuće bila paklena. Buđenje na svakih sat i po – dva, a onda od 5 ujutru do 7 Malena neće da zaspi, samo vrišti, mi nemamo pojma šta joj je i šta da preduzmemo. Džaba i školica za trudnice i svi saveti koje smo dobili i sve knjige i forumi koje smo pročitali – teorija je teorija, a praksa… Ma ta prva noć nema veze ni sa čim! U 7 konačno zaspala, u 8 se već opet budi. U 10 nas je spasila patronažna sestra! Nikad se nisam nekome toliko obradovala. Ogrejala nas je kao sunce. Prvo je ušla u sobu, podigla roletne i otvorila prozore da uđe svež vazduh i rekla: „Nije smak sveta. Niste ni prvi ni poslednji koji se osećaju izgubljeno. Sutra će biti bolje, videćete!“. Htela sam da je zagrlim i poljubim.

Posle 11 meseci

Slušali smo od mnogih kako tamo negde oko 3-4 meseca bebe prvi put prespavaju noć. Čekali smo taj datum sa velikim strpljenjem i optimizomom. Prošlo je 3, pa 4, pa 5, pa je prošlo i pola godine, beba se budila sve češće. Evo prošlo je punih jedanaest meseci otkako je naš život oplemenila naša mala mudrica, i dalje nismo noć prespavali. Grčevi, zubi, skokovi u razvoju, i raznorazna druga postojeća i nepostojeća čudesa, sve se to urotilo protiv nas. Sudbina kaže: „Hteli ste da budete roditelji, e pa u roditeljstvu je san precenjena kategorija! Nema spavanja do daljnjeg!“.

U poslednje vreme se Malena budila i po 3-4 puta u toku noći i neće da zaspi ako ne sisa, a da je gladna, nije, pošto u toku dana stvarno zmajski jede. Ne može se to ni nazvati sisanjem, to je cuclanje reda radi. Da znam da mi je mama tu i da je malko razmrdam u toku noći, jer treniranje živaca tokom dana nije dovoljno. Shvatila sam da je to samo navika i rešila da je vreme da se to prekine. Skupila sam snage i volje, čelične živce i krenula u boj s pesmom Marš na Drinu u mislima. Teram svoje, ne dam joj da sisa u toku noći, ne vadim je iz kreveca, budimo komšiluk (ali briga me, nisu ni oni baš obzirni prema nama). Evo nije ni nedelju dana prošlo, smanjili smo buđenje na samo jednom u toku noći. Možda se noć kada nećemo prekidati san do jutra polako približava. Do tada se radujem i ovom napretku, negujem crne podočnjake, ispijam tri kafe dnevno i u sebi pevušim Karleušinu Insomniju! 😉

Baš je divno biti mama! 😀

Fotografija: http://diyhealth.com/drug-free-remedies-insomnia.html

Dan 291. Ne obara se svaki dan Ginisov rekord, pa još u Novom Sadu!

U moru sumornih vesti poslednjih meseci, prethodnih dana Novi Sad i Novosađane uhvatila je posebna groznica veselog iščekivanja – najavili su nam da će se u našem gradu igrati kolo koje bi trebalo da obori svetski rekord po broju učesnika. Na društvenim mrežama ljudi su pozivali jedni druge da uzmu učešće u ovom neobičnom događaju, drugi su najavljivali svoje učešće, treći su se radovali što će prisustvovati bar kao posmatrači.

Ali uvek ima ono ALI, pa su se tako i ovaj put pojavili izvesni ljudi kojima sve smeta jer po difoltu mora nešto da im smeta. Kritikovali su budžet (koji budžet, nisam čula da se potrošilo nešto mnogo novca, imamo mi mnogo veće izjelice budžeta), pa onda što manifestacija ima humanitarni karakter (mislim stvarno, koliki besposličar i namćor moraš biti da ti i ovo smeta), a na jednoj društvenoj mreži sam čak pročitala kako se jedna vrlo fina gospođa (toliko fina da mora da je iz Finske) žali da će u selidbi morati da gazi i preskače kolo jer će joj se naći na putu. Aman ljudi, pustite malo radosti u svoje sive živote! Nađite sebi neku zanimaciju i odmah će vam biti lakše – dokolica uništava čoveka.

Ko šiša hejtere, mi smo se porodično spremili da budemo svedoci ovog, po nama, velikog događaja. Za divno čudo, kolo se protezalo baš ispred kuće mojih roditelja, pa smo sve mogli posmatrati uz određeni komfor, jer je moja baba, ponosna da pred gomilom komšija ugosti (po rečima tih istih komšija) NAJLEPŠU unuku (trp, trep, lale mi iz ušiju cvetaju, jedino što su kasnije pitali da li sam ponovo trudna, a ja sam morala da objašnjavam kako je to zaostao stomak od prve trudnoće i carskog reza, pa su mi tim insinuacijama malo ublažili osećaj ponosa i narcisoidnost), zeta i praunuku, insistirala da iznese plastične stolice na ulicu da se udobno smestimo. Džaba smo negodovali, kad ona nešto naumi, tako će i biti!

Moram priznati da je i mene koja ne učestvujem drmala blaga trema da li će sve dobro proći, mogu zamisliti kako je bilo učesnicima. A među njima i moja najmlađa sestrica! Baš sam ponosna zbog toga! Kad je spektakl počeo, suze su mi potekle same od sebe, bez moje volje, valjda od treme i olakšanja u isto vreme, užitka i ponosa što se to dešava baš kod nas i što sam deo toga! Bezbroj mladih i malo manje mladih u narodnim nošnjama igra kao jedan uz poznate etno zvuke – pravi razlog da zasijamo od ponosa svi! A onda pustiše i nas „civile“ da se priključimo kolu. Igralo se Užičko na ulicama Novog Sada kao da se slavi neko oslobođenje. I jesmo se oslobodili – stresa – bar na to kratko vreme!

Prenosim vam utiske slikom, ali pravi doživljaj je neponovljiv!

Dve lepojke - beka i keka

Dve lepojke – beka i keka

veliko kolo za Ginisa 2

 

veliko kolo za Ginisa 3

ličimo, ličimo...

Ličimo, ličimo…

 

Uvežbavaju za savršen nastup!

Uvežbavaju za savršen nastup!

veliko kolo za Ginisa 5

A onda je i tata zaigrao umesto bebice koja je zaspala...

A onda je i tata zaigrao umesto bebice koja je zaspala…

 

Dan 258. Mama u epizodi planinarenje

Prvog septembra neko u školsku klupu, a neko u avanture po šumama i gorama naše zemlje ponosne! Spakovala se mala mlada porodica u pozajmljen veći auto (jer što je porodica mlađa, tačnije što su pojedini članovi porodice mlađi, to je prtljag veći i treba ti magija da ga strpaš u prosečan automobil) i krenusmo put Tare.

Prošle nedelje sam, pripremajući se za novu školsku godinu i nove radne pobede, putovala u Niš na seminar, vodivši sa sobom naravno i svog krpeljčića koji još uvek sisa, i Seku koja će glumiti dadilju. Nas tri i naš prtljag – dve putne torbe, malecna  i torba srednje veličine, i sve ostalo što je potrebno da Malena uspešno preživi pet dana izvan kuće, a čega je desetostruko više nego našeg prtljaga, uključujući i prenosivi krevetac sa dušekom i kolica – nije bilo teorije da svi stanemo u punta, pa smo morali pozajmiti veliko terensko vozilo.

Tako smo i sad, poučeni iskustvom, odmah krenuli da se pakujemo u tuđi auto, i na kraju uspešno stigli na Taru s ciljem da se odmorimo i nadišemo lepog, čistog, svežeg planinskog vazduha, a da ja oporavim svoje bronhije nakon što sam se, iscrpljena učenjem pa posle trčanjem za detetom u Nišu, razbolela na plus 40! A na Tari raj! Vrućina se ne oseća, noću se pokrivaš ćebetom dok kroz otvoren prozor pirka lagano vetrić i donosi miris borovine, idealno da odmoriš i dušu i telo! Ali Malena nije čula za odmor. Ko još spava, spavanje je precenjeno! Adaptacija na novu klimu i prostor, praćena konstantnim kmečanjem i nervozom, predugo traje, pa mi se čini da ćemo se i ovaj put s „odmora“ ranije vratiti kući.

Međutim, moj Dragi Muž i ja uporno pokušavamo da ostvarimo bar deo od planiranog programa, pa smo se danas uputili u šetnju do vidikovca o kom smo čitali na internetu i čije slike su nas oduševile. Kupili smo mapu, ocenili kako to nije predaleko ako se donekle odvezemo kolima, a posle ćemo već lako šetati i gurati Malenu u kolicima. Odličan plan!

Haj'mo, tata, uzbrdo, lako je to!

Haj’mo, tata, uzbrdo, lako je to!

Prelazimo kilometre magistralom. Zatim se put pretvara u uski lokalni put, ali i dalje asfaltiran. „Prema kilometraži na kontrolnoj tabli sad smo već blizu!“, kaže moj Mužić entuzijastično. Dolazimo do neobeleženog račvanja puta. Gledamo koji nam se puteljak čini boljim. Sreća, nailazi lokalac i upućuje nas s ogromnim osmehom. Taj osmeh kao da govori „tu je, odmah iza sledeće okuke“. Obuzima me neka detinjasta radost pošto se približavamo cilju. U stvari, radujem se što će vožnji biti kraj jer je Malena nemoguća, ne trpi više da bude vezana u sedištu, pa je ja držim u krilu. To jest pokušavam da je zadržim u krilu, dok se ona uporno otima i hoće sve da čačka i sve da dohvati, i pojas, i naslon, i tatu-šofera, i zvečku koja je pala, a usput naravno ispušta zvuke koji opasno iritiraju moje uši i treniraju mi živce. Ali, iza sledeće okuke nas ne čeka konačno odredište, već se put iz asfaltiranog pretvara u pošljunčani. Divote! Ljuljanje po rupama s hiperaktivnom bebom u rukama nije baš najsjajniji provod. Sva sreća pa vozimo terenca. Sitroen karavan ispred nas nakon što je odskočio preko pete rupe, odustaje i vraća se u civilizaciju dok još nije kasno. Pitam Mužića je li siguran da je pametno da nastavimo s ovim maleckim nemogućim detetom, ali njegov entuzijazam ne splašnjava. Nakon dvadesetak minuta truckanja stižemo do mesta gde se put pretvara u šumsku stazu, a kretanje motornih vozila je nedvosmisleno zabranjeno saobraćajnim znakom. Dobro, parkiraćemo auto i nastaviti peške. Kolica naravno nosimo, Malenoj je guzica znatno otežala u poslednje vreme. Krećemo s osmehom. Staza je ravna i krećemo se njome bez većih teškoća uz pesmu „haj ho, haj ho, kroz šumu idemo“ na šta Malena otkida, a smeh joj se ori šumom. Onaj osećaj da je sve vredno toga! Onda se staza strmo spušta, a zatim i uspinje. Gledamo na mapu, muž se dvoumi između dve mogućnosti, da smo se kolima dovezli do tačke od koje ima još samo malo do vidikovca, ili smo ipak kola ostavili na onom drugom mestu i ima tu još dosta da se pešači. Naravno da je ispalo ovo drugo. Ipak nastavljamo, kad smo stigli dovde, nećemo odustajati.  Nailazimo na tablu na kojoj je fotografija mrkog medveda ispod koje piše nešto o ovoj vrsti i njenom staništu uz napomenu: „Mala je verovatnoća da ćete sresti mrkog medveda, ali ako se to ipak desi, umirite se, ne pravite nagle pokrete i ne ispuštajte nikakve zvuke!“. Aha! Ja neću zucnuti jer ću se od straha onesvestiti, ali hajde ti Malenoj objasni da treba da ćuti i da se ne mrda! Okrećem se oko sebe, više mi uopšte nije prijatno! Moj Dragi Muž se šali: „Ma otkud ćeš od 50 jedinki koje naseljavaju ovaj rezervat baš ti ovde naleteti na jednog!“. 50?! Prevelike su šanse ako mene pitaš.

Tara, medved

U daljini se vidi drvena tabla. Jeeej, stigli smo! Na tabli je naziv vidikovca i strelica ka šumi. Gledam u pravcu strelice i ne vidim ništa, ne razaznajem ni stazu. To je u stvari neka kozja stazica prepuna klizavog kamenja i naravno da se uspinje, pa na planini smo i idemo na vidikovac, dakle gore. Muž i ja se gledamo, i on naposletku kaže: „Ti uzmi Malenu, ja ću kolica“. Kolica?! Možemo komotno da ih ostavimo ovde, ko će da ih ukrade? Medved? Vuglio je kolica uzbrdo!

E sad je važno napomenuti kako novosadska frajla kreće u šetnju šumom – u sandalama s cirkonima! Šta će mi patike na ovu vrućinu, mora noga da mi diše, a i da se vidi moj besprekoran manikir. To je prvo što ću medvedu pokazati: „Dobar dan, gospodine medo, pogledaj moj prelepi koralni lak na nogama. Hoćeš i tebi da namažem? Evo baš ga imam u tašni“, imam ga stvarno za svaki slučaj ako se zguli da ne budem „seljanka“. I tako idemo mi kroz šumu, ja nosim bebu, milim i gledam gde stajem da ne slomim ni svoj ni bebin vrat, muž nosi kolica i stenje. Po njemu, previše su koštala da bismo rizikovali. Gde je bio Memedović da to snimi – planinarenje u Srbiji s bebom?! I napokon… U daljini iznad nas se nazire drvena klupa – to je to! Stigli smo! I mogu reći da je vredelo, pogled je divan – tirkiznozelena Drina vijuga između brda i nosi mnoštvo tajni išaptanih na njenim obalama, a nebo se ogleda u njoj. Ipak slike govore više od reči…

Tara, vidikovac, mamin dnevnik

Tara, vidikovac, mamin dnevnik, 2

A posle smo naišli na ovo – učionica na otvorenom – divna ideja, a naziv mi se posebno dopao. 😉

Planina Tara, Mitrovac - odlična destinacija za roditelje sa mlađom decom.

Planina Tara, Mitrovac – odlična destinacija za roditelje sa mlađom decom.

P.S. Baš je lepo biti mama!

Pečena paprika u modernom ambijentu

Sunčana jesen i miris pečene paprike

 1_zimnica

Što  volim septembar! Nije više vrućina, a nije ni hladno, red sunca, red kišice, red šarenog lišća – idila! A na šta prvo pomislim kad kažem septembar? Pa na zimnicu, naravno! Još od perioda kad sam bila baš mala, u mojoj porodici se u septembru peče paprika, kuva ajvar, stavljaju kiseli krastavci, kuva pekmez od šljiva…

Od svega navedenog najviše uživam u pečenim paprikama i ajvaru. Šetaš ulicama, a iz dvorišta dolazi miris pečene paprike… mmmm… odmah ogladnim! A onda dođe vreme da se preselim iz kuće u stan (udaja, stvaranje porodice, novi život), kad ono i zgrade u sepembru mirišu na papriku! Oduvek sam se pitala kako domaćice u stanovima pripremaju zimnicu. Gde peku papriku kad je svi koje poznajem peku u nekoj letnjoj kuhinji ili u šupi na smederevcu?! I onda doživeh prosvetljenje – RERNA! 🙂

Pečena crvena paprika u rerni

Danas, u dvadeset i prvom veku, kad živimo tristo na sat i nemamo vremena da zadovoljimo ni neke najosnovnije potrebe i prohteve, kome još pada na pamet da sprema zimnicu, naročito ako znamo da danas sve možemo kupiti (ukoliko imamo sredstava)? Ali moramo uzeti u obzir da ti kupovni proizvodi i nisu tako zdravi i korisni za organizam kao domaći, pre svega zato što su puni aditiva (a od njih treba bežati k′o đavo od krsta). A oni za koje nam proizvođači garantuju da je proizvodni proces poput domaćeg, e ti i nisu baš jeftini. Najposle, najbolji ukus ima zimnica iz domaće radinosti, a i bude ti posle milina da jedeš i  s ponosom na sto izneseš svojih ruku delo. Dakle, po meni, vredi žrtvovati jedan vikend radi zimnice. Za sve nas moderne urbane domaćice koje ne želimo da se odreknemo tradicije isprobala sam za mene ovaj veliki fenomen pečenja paprike u rerni u stanu i prenosim vam moje iskustvo uz po koji savet.

Kupovina crvene paprike

Najpre bih počela od kupovine paprike. Na našem tržištu može se naći nekoliko vrsta crvene paprike koja se koristi za ajvar i salatu. Kako kažu iskusne domaćice s juga Srbije, najbolja je „kurtovka“ ili „kurtovska paprika“, nešto sitnija, duguljasta, špicasta, ali vrlo ukusna i sa tankom korom, te se lako ljušti. Međutim, ona je skuplja i za proizvodnju komplikovanija pa ju je sve teže pronaći. Vrlo je popularna paprika „slonovo uvo“, krupna, naizgled baš mesnata i izdašna, međutim prilično vodena, te od nje ispadne manje ajvara. Ova koju sam ja kupila, prodavci su nazvali „paprika šilja“, neka domaća mešavina prethodne dve vrste. Ali, kako je ovu vrstu kupila i moja baka i moja ujna, po majci Makedonka, a zna se da su Makedonci vrlo iskusni po pitanju uzgoja paprike i pravljenja ajvara, nisam sumnjala u njihov izbor i odlučila sam se da sledim njihov primer pri kupovini. Dalje, ako imate mogućnost, izaberite mesto gde možete da birate svaki komad paprike. Često su one u džaku jeftinije, ali nikad ne znate da li su i one paprike unutar džaka podjednako lepe kao one što poslažu okolo da se vide. Osim, naravno, ako kupujete kod proverenog prodavca. Ipak, više vredi sačekati na neku akciju, sniženje u većim marketima i lancima trgovina pa birati svaku papriku prema svom ukusu. Vodite računa o obliku, da ne bude previše kvrgava i iskrivljena, zbog lakšeg pečenja i ljušćenja, i birajte primerke koji nisu natruli i popucali. Ovaj proces uzima malo više vremena, ali vredi. Nisam gledala kilažu, nego sam odredila broj paprika po paketu za zamrzivač i odredila broj paketa (u skladu sa raspoloživim mestom u zamrzivaču i potrebama mog malog domaćinstva), i na kraju je to izašlo nekih 45 komada paprike, približno 8kg koje sam ispekla u četiri ture.

Započnimo pečenje paprike

Prvo je potrebno dobro oprati papriku i ukloniti trule delove ukoliko ih ima (nožem naravno). Rernu treba zagrejati na najjače. Kod mene je to 300 stepeni, ali dovoljno je i onih 250 na nekim rernama. Nije dobro peći na slabijoj temperaturi jer će se tad paprike više kuvati nego peći i izgubiće dosta soka (a sa sokom i vitamina), a poenta je da se ljuska što brži ispeče i odigne kako bi se mogla ljuštiti. Poređate što više paprika u pleh, slobodno ih možete nagurati jer se one malo izduvaju i smanji im se zapremina, i stavite u rernu.

CAM00098[1]

E sad, ključno pitanje, koliko dugo peći? Preciznog odgovora nema. To zavisi od rerne do rerne. Ali poenta je ne prepeći kako se ne bi i „meso“ paprike ugljenisalo i bilo neupotrebljivo, i kako bi se sačuvalo bogatsvo vitaminom C koji se nalazi u velikim količinama u mesnatom delu, a opet mora se dovoljno ispeći kako bi se mogla ljuštiti posle. Najbolje je da je pratite, pa kad vidite da su određeni delovi ljuske pocrneli (što nije strašno, samo ne treba cela paprika da bude kao ugljenisana), a ostatak se smežurao i odigao (pratite slike), tada je vreme da je okrenete.

CAM00099[1]

Sve paprike prevrnete na drugu stranu, neke će već i s te strane biti polupečene, možda i pocrnele, ali je potrebno i tu stranu dopeći do otprilike istog izgleda kao i prvu, samo što će to ipak kraće trajati, opet pratite izgled i već kod druge ture ćete znati kako i šta. 😉

CAM00103[1]

Još jedna vrlo važna napomena – bilo bi dobro da imate dva pleha koja ćete naizmenično koristiti, radi uštede vremena i energije. Naime, kao što se može primetiti na prethodnoj fotografiji, paprike puštaju svoj sok koji se prilikom pečenja skori na plehu i posle svake ture ga je neophodno ukloniti, kako se ne bi prepekao i potpuno slepio s tepsijom. To nije teško kao što možda izgleda, potrebna je samo vrela voda i žica za sudove i vrlo lako silazi.

Kad se obe strane ispeku, sledi potparivanje. Uzmete veće lonce u koje stavite najlonsku kesu i u nju ređate redom paprike, potom zavežete kesu i poklopite lonac i ostavite da stoji nekoliko sati, a može i ceo jedan dan. Što se bolje potpari, bolje su ljušti!

CAM00102[1]

Što se skladištenja tiče, postoje dve varijante. Prva je varijanta moje babe da u kese za zamrzivač pakujete neoljuštenu papriku i tako je zamrznete, jer se ona navodno nakon odmrzavanja mnogo lakše ljušti. Meni lično je mnogo lakše da ceo proces dovršim odmah dok sam u elementu i „uprljana“, jer se može desiti da kad budem želela salatu na zimu, budem lenja da je ljuštim pa odustanem od toga, ili budem u velikoj žurbi i nemam vremena za čišćenje. Paprika koja se dobro ispekla i potparila vrlo lako se čisti. Treba vam jedna vanglica s vodom, kesa za otpatke i posuda za oljuštenu papriku. Peteljka skoro sama ispada kad je povučete, ali obazrivo s tim da ne pokidate i pola „mesa“. Ljusku takođe pažljivo svlačimo da ne povuče meso. Ako na nekom mestu ne može da se odvoji od mesa, bolje je ostaviti nego izgubiti dragoceni sastojak, ali crne delove ipak treba ukloniti. Na kraju papriku možemo rascepiti i izvući semenke (to lako ide povlačenjem prstiju po površini paprike, a i može se isprati paprika u onoj vanglici s vodom, taman spadne i prljavština od gareži). Po mojoj baki, pravoj domaćici ne sme da se provuče ni jedna jedina semenka! 😀 Na kraju napravite paketiće za zamrzivač po vašoj meri i posao je završen! Jupi!

Kako koristimo pečenu papriku?

Neko će se odlučiti da nastavi s izradom ajvara. Ja se u to nisam upustila ove godine, jer je i ovo bio priličan poduhvat za mamu s malom bebom. Možda dogodine. Ali muž i ja obožavamo salatu od pečene paprike i ponovo mi je najlepši recept moje bake, samo što kod nje kao i kod većine veštih domaćica nema pravih mera već sve ide po ukusu:
malo soli, malo šećera, malo ulja i sirćeta i naravno neizostavni beli luk koji daje pravu aromu isečen na sitne komadiće koji se posipaju odozgo. I onda ređate u činiju red paprike, pa zalijete mešavinom začina i pospete luk i tako redom dok ne potrošite materijal. Prijatno!
A možete papriku iskoristiti za musaku umesto krompira ili tikvica. Moj muž takvu musaku najviše voli, još ako tu papriku pre ređanja u vatrostalnu činiju ili đuvečaru ispohujem, uh kakav specijalitet! Njam, njam! 😀

Dan 232. Keep calm and cheerleader (10 saveta kako od spremanja napraviti zabavu)

14.45

Pre nekoliko dana u jednoj grupi na facebook-u čiji sam član potegla se žestoka rasprava kad je jedna vidno iscrpljena mama rekla kako joj dete ponekad dosadi i kako poželi da pobegne na kratko od svega. Žene je razapeše kao da ih je svojom izjavom najgore uvredila, pa su krenula iščuđavanja tipa: „I ju! Kako može dete da ti se popne na glavu i dosadi?!“, samo što je monstrumom ne nazvaše. Sve u fazonu „ja sam savršena majka i meni ni slučajno nikad nije dosta mog deteta“. Ma daj, koga lažemo i foliramo! Majka sam tek osam meseci pa ima dana kad bih iz svoje kože izašla ako treba, samo da nestanem na dva-tri sata da ne slušam neprestano kmečanje, da ne moram istovremeno da budem i vaspitač i kuvarica i klovn i medicinska sestra i spremačica i vidovnjak (da pogađam šta ko misli i želi pa da te želje ispunjavam), a pritom imam krpeljčića zakačenog na nogu koji me svuda prati! Mogu zamislititi kako je onim ženama koje imaju duži majčinski staž i više dece. Teško je kad si stalno kod kuće i društvo odraslih osoba je za tebe događaj. Drugarice koje nisu u sličnom sosu ne razumeju situaciju u kojoj si pa ne možeš ni da im se požališ, čudno te gledaju, a teško se uklapaš u drugačije teme za razgovor. Znam po sebi, svaki put kad idem na kafu s drugaricama nemajkama, obećavam sebi da neću pričati o bebi, ali kad me pitaju šta ima novo ne mogu da je ne pomenem, pa ona je najvažnije biće u mom životu i najveći deo tog „novog“ se tiče nje! Kad sve to tako lepo sagledaš, normalno je da su žene bar malo isfrustrirane. Trebalo bi naći neki izduvni ventil, a ne ume to svako.

Ovo je jedno od onih jutara koja počinju plačem i on se nastavlja kroz čitav dan. Malena danima ne jede k’o svet što me svakodnevno ubija i odnosi mi najviše snage, ali to je već sto puta prežvakana priča. Kad se od 6 do 10 najmanje tri puta preznojiš što od fizičkog napora, što na nervnoj bazi, onda nije ni čudo što ti para ide na uši i što si besna na ceo svet u vreme kad neko tek otvara oči. Na sve to, stan u totalnom haosu! Saplićemo se o razbacane igračke, odeću, preskačemo jedni druge, prašina svuda… Imam ženu koja dolazi da mi sprema stan, i NE, to nije sramota i nisam manje dobra supruga i domaćica zbog toga, ali o tome više drugom prilikom. Poenta je da se sad sve mnogo brže prlja i ne možemo uvek čekati nju da dođe, a kad otvoriš oči i prvo što ugledaš je haos svuda okolo, dan baš i ne može mnogo lepo da ti počne. Zato sam rešila da bepca pošaljem u susedni stan svekijevcima, a ja da se bacim na veliko spremanje!

dnevna nered 11830736_1008611675838084_2093396847_n

Ono kad i ona „pomaže“ 😉 ❤

Teško je zamisliti da je nekom spremanje u stvari odmor i zabava, zar ne? Evo kako sam ja sebi napravila poseban ugođaj i odmorila se od Malene. 🙂

10 SAVETA KAKO OD SPREMANJA NAPRAVITI ZABAVU:

  1. Prvo i prvo, otiđi u prodavnicu i kupi neko osvežavajuće piće (ja sam izabrala enegetsko jer mi je trebala energija) i omiljenu čokoladicu – treba nam snaga za rad! 😉
  2. Obuci udobnu i komotnu odeću jer su pred tobom izazovi, ali stavi neki detalj na glavu na primer da se čak i dok spremaš osećaš lepo i privlačno, nikad ne znaš kad će poštar da pozvoni na vrata. 😉
  3. Pripremi omiljenu listu muzike i pusti je glasno glasno! Moj izbor za početak je pesma koja me ovih dana odobrovolji, Omi – Cheerleader, u jednočasovnoj varijanti. Evo linka OMI – Cheerleader (KEEP CALM AND CHEERLEADER)
  4. Pripremi i rezervnu listu ako ti prva dosadi, meni se dešava. Izbor broj dva je moj omiljeni electro swing mix od dva sata najvećih swing hitova. Ta vrsta muzike me tera da igram čak i kad mi se plače, lek za moju dušu! Swing and Electro Swing mix
  5. Opusti se, uzmi krpu ili usisivač u ruke i igraj uz glasnu muziku! Ples oslobađa stresa! Kombinujem slobodan stil, latino i jazz balet korake, uz mnogo skakanja, izduvam se, vežbam malo, veselim se, a pospremim! Jadne moje komšije ispod tih sat-dva.
  6. Pevaj iz sveg glasa! Nema veze imaš li sluha ili ne, briga te, sama si, a komšiluk nek’ oprosti.
  7. Slikaj se u akciji! Napravi najšašaviji selfi u tom džumbusu.
  8. Napravi pauzu, gricni čokoladicu, otpij gutljaj pića, uđi na fejs da vidiš šta ima novo, okači fotkicu jer što nema na fejsu, nije se ni dogodilo! 😀
  9. Napravi novi razmeštaj. Ako si u mogućnosti, zameni mesta foteljama i stočićima, ili samo ispremeštaj ukrase na policama, ramove sa fotografijama, staze ili tepihe, okači drugu sliku na zid, a još bolje neki svoj ili detetov kreativni rad. Osvežićeš izgled enterijera i osećaćeš se bolje!
  10. Na kraju skuvaj kafu, sedi i uživaj još malo u samoći i plodovima svog rada!

dnevna i kafa

Jeste da će se Malena uskoro vratiti i odmah početi ponovo da pravi nered, ali nema veze! Osećam se sto puta bolje i moram priznati da mi sad već nedostaje! 😉

16.05
P.S. Kad me je ugledala, silno mi se obradovala, a bogami i ja njoj. Evo sad se mazimo i uživamo jedna u drugoj. Baš mi je prijalo ovih nekoliko sati samoće i odmora, preporodila sam se! Zato ne dajte da vas zavaraju, dešava se da nam sve dosadi, pa i uloga majke! I tad napravite kratku pauzu od svega, izduvajte se i biće bolje i vama, a kad je dobro vama, dobro je i ostalim ukućanima!

Baš je divno biti mama! 🙂