Prvog septembra neko u školsku klupu, a neko u avanture po šumama i gorama naše zemlje ponosne! Spakovala se mala mlada porodica u pozajmljen veći auto (jer što je porodica mlađa, tačnije što su pojedini članovi porodice mlađi, to je prtljag veći i treba ti magija da ga strpaš u prosečan automobil) i krenusmo put Tare.
Prošle nedelje sam, pripremajući se za novu školsku godinu i nove radne pobede, putovala u Niš na seminar, vodivši sa sobom naravno i svog krpeljčića koji još uvek sisa, i Seku koja će glumiti dadilju. Nas tri i naš prtljag – dve putne torbe, malecna i torba srednje veličine, i sve ostalo što je potrebno da Malena uspešno preživi pet dana izvan kuće, a čega je desetostruko više nego našeg prtljaga, uključujući i prenosivi krevetac sa dušekom i kolica – nije bilo teorije da svi stanemo u punta, pa smo morali pozajmiti veliko terensko vozilo.
Tako smo i sad, poučeni iskustvom, odmah krenuli da se pakujemo u tuđi auto, i na kraju uspešno stigli na Taru s ciljem da se odmorimo i nadišemo lepog, čistog, svežeg planinskog vazduha, a da ja oporavim svoje bronhije nakon što sam se, iscrpljena učenjem pa posle trčanjem za detetom u Nišu, razbolela na plus 40! A na Tari raj! Vrućina se ne oseća, noću se pokrivaš ćebetom dok kroz otvoren prozor pirka lagano vetrić i donosi miris borovine, idealno da odmoriš i dušu i telo! Ali Malena nije čula za odmor. Ko još spava, spavanje je precenjeno! Adaptacija na novu klimu i prostor, praćena konstantnim kmečanjem i nervozom, predugo traje, pa mi se čini da ćemo se i ovaj put s „odmora“ ranije vratiti kući.
Međutim, moj Dragi Muž i ja uporno pokušavamo da ostvarimo bar deo od planiranog programa, pa smo se danas uputili u šetnju do vidikovca o kom smo čitali na internetu i čije slike su nas oduševile. Kupili smo mapu, ocenili kako to nije predaleko ako se donekle odvezemo kolima, a posle ćemo već lako šetati i gurati Malenu u kolicima. Odličan plan!
Haj’mo, tata, uzbrdo, lako je to!
Prelazimo kilometre magistralom. Zatim se put pretvara u uski lokalni put, ali i dalje asfaltiran. „Prema kilometraži na kontrolnoj tabli sad smo već blizu!“, kaže moj Mužić entuzijastično. Dolazimo do neobeleženog račvanja puta. Gledamo koji nam se puteljak čini boljim. Sreća, nailazi lokalac i upućuje nas s ogromnim osmehom. Taj osmeh kao da govori „tu je, odmah iza sledeće okuke“. Obuzima me neka detinjasta radost pošto se približavamo cilju. U stvari, radujem se što će vožnji biti kraj jer je Malena nemoguća, ne trpi više da bude vezana u sedištu, pa je ja držim u krilu. To jest pokušavam da je zadržim u krilu, dok se ona uporno otima i hoće sve da čačka i sve da dohvati, i pojas, i naslon, i tatu-šofera, i zvečku koja je pala, a usput naravno ispušta zvuke koji opasno iritiraju moje uši i treniraju mi živce. Ali, iza sledeće okuke nas ne čeka konačno odredište, već se put iz asfaltiranog pretvara u pošljunčani. Divote! Ljuljanje po rupama s hiperaktivnom bebom u rukama nije baš najsjajniji provod. Sva sreća pa vozimo terenca. Sitroen karavan ispred nas nakon što je odskočio preko pete rupe, odustaje i vraća se u civilizaciju dok još nije kasno. Pitam Mužića je li siguran da je pametno da nastavimo s ovim maleckim nemogućim detetom, ali njegov entuzijazam ne splašnjava. Nakon dvadesetak minuta truckanja stižemo do mesta gde se put pretvara u šumsku stazu, a kretanje motornih vozila je nedvosmisleno zabranjeno saobraćajnim znakom. Dobro, parkiraćemo auto i nastaviti peške. Kolica naravno nosimo, Malenoj je guzica znatno otežala u poslednje vreme. Krećemo s osmehom. Staza je ravna i krećemo se njome bez većih teškoća uz pesmu „haj ho, haj ho, kroz šumu idemo“ na šta Malena otkida, a smeh joj se ori šumom. Onaj osećaj da je sve vredno toga! Onda se staza strmo spušta, a zatim i uspinje. Gledamo na mapu, muž se dvoumi između dve mogućnosti, da smo se kolima dovezli do tačke od koje ima još samo malo do vidikovca, ili smo ipak kola ostavili na onom drugom mestu i ima tu još dosta da se pešači. Naravno da je ispalo ovo drugo. Ipak nastavljamo, kad smo stigli dovde, nećemo odustajati. Nailazimo na tablu na kojoj je fotografija mrkog medveda ispod koje piše nešto o ovoj vrsti i njenom staništu uz napomenu: „Mala je verovatnoća da ćete sresti mrkog medveda, ali ako se to ipak desi, umirite se, ne pravite nagle pokrete i ne ispuštajte nikakve zvuke!“. Aha! Ja neću zucnuti jer ću se od straha onesvestiti, ali hajde ti Malenoj objasni da treba da ćuti i da se ne mrda! Okrećem se oko sebe, više mi uopšte nije prijatno! Moj Dragi Muž se šali: „Ma otkud ćeš od 50 jedinki koje naseljavaju ovaj rezervat baš ti ovde naleteti na jednog!“. 50?! Prevelike su šanse ako mene pitaš.
U daljini se vidi drvena tabla. Jeeej, stigli smo! Na tabli je naziv vidikovca i strelica ka šumi. Gledam u pravcu strelice i ne vidim ništa, ne razaznajem ni stazu. To je u stvari neka kozja stazica prepuna klizavog kamenja i naravno da se uspinje, pa na planini smo i idemo na vidikovac, dakle gore. Muž i ja se gledamo, i on naposletku kaže: „Ti uzmi Malenu, ja ću kolica“. Kolica?! Možemo komotno da ih ostavimo ovde, ko će da ih ukrade? Medved? Vuglio je kolica uzbrdo!
E sad je važno napomenuti kako novosadska frajla kreće u šetnju šumom – u sandalama s cirkonima! Šta će mi patike na ovu vrućinu, mora noga da mi diše, a i da se vidi moj besprekoran manikir. To je prvo što ću medvedu pokazati: „Dobar dan, gospodine medo, pogledaj moj prelepi koralni lak na nogama. Hoćeš i tebi da namažem? Evo baš ga imam u tašni“, imam ga stvarno za svaki slučaj ako se zguli da ne budem „seljanka“. I tako idemo mi kroz šumu, ja nosim bebu, milim i gledam gde stajem da ne slomim ni svoj ni bebin vrat, muž nosi kolica i stenje. Po njemu, previše su koštala da bismo rizikovali. Gde je bio Memedović da to snimi – planinarenje u Srbiji s bebom?! I napokon… U daljini iznad nas se nazire drvena klupa – to je to! Stigli smo! I mogu reći da je vredelo, pogled je divan – tirkiznozelena Drina vijuga između brda i nosi mnoštvo tajni išaptanih na njenim obalama, a nebo se ogleda u njoj. Ipak slike govore više od reči…
A posle smo naišli na ovo – učionica na otvorenom – divna ideja, a naziv mi se posebno dopao. 😉
Planina Tara, Mitrovac – odlična destinacija za roditelje sa mlađom decom.
P.S. Baš je lepo biti mama!
Sovica mudrica 